Nakon što je ulovio i pojeo nekoliko komaraca, stari žabac je ljenčario na omiljenom listu lopoča. Ležeći na leđima sa zatvorenim očima sunčao je stomak na blagom suncu.

Odjednom, začu neke tihe šumove od kojih mu se zaledi krv u žilama. Čim progleda, shvati da je došao trenutak koga se čitavog života plašio: sreo se oči u oči sa zmijom.

Trže se na drugu stranu da pokuša pobjeći, ali na njegovo zaprepaštenje, sa te strane se roda obrušavala pravo na njega sa već poluotvorenim kljunom.

U tom djeliću sekunde uspio je samo zatvoriti oči da na kraju života ne vidi ono što je najmanje želio vidjeti. Preda se, jer i jedan neprijatelj je bio dovoljan da mu dođe glave, a kamoli dva.

Čekao je samo da se nađe ili u čvrstom rodinom kljunu ili strašnim zmijinim čeljustima. Svejedno mu je bilo strašno i jedno i drugo, i da je trebao birati, ne zna za što bi se odlučio.

Ali, što se to događa? Čuje neke šumove, neke čudne zvuke, a potom lepet krila koji se udaljavao. Sakupi snage da otvori oči, i vidje nevjerojatan prizor: roda je letjela put oblaka, a u kljunu joj se bespomoćno vrtjela zmija.

Žabac odahnu i tek za sebe kaza:
“Tko bi mogao i pomisliti da je nekada bolje imati dva neprijatelja nego samo jednoga?!”

Ivo Kobaš